DANICA AĆIMAC

CELA JUGOSLAVIJA JE DISALA SA NAMA

 

Izvor: POLITIKA, TV Revija od 3. do 9. januara 2009, piše: SAŠA MILIVOJEV

 

Između 9. i 19. septembra 1938. godine na beogradskom Starom Sajmištu dizao se visoki toranj sa koga je tada petnaestogodišnji Radivoje Lola Đukić, uplašen, skočio padobranom za dva dinara. Sasvim slučajno, sleteo je na vašar Starog Sajmišta, tačno ispred šatora gde se nalazio sanduk, prekriven platnom, na kome je bila postavljena mala gvozdena kutija sa staklenim prozorčetom u kome je treptala neka zelena slika. Ta kutija bila je povezana kablovima sa kamerama koje su bile postavljene u studiju, nedaleko od šatora. Bila je okružena narodom, koji je, iščekivajući čudo, grickao semenke. Odjednom, pojavila se slika i čuo se glas Vuke Šeherović, uz pratnju narodnog orkestra... Čudo tehnike koje je tada u Beogradu predstavila holandska firma „Filips”, otvorivši novu epohu, ali je tek nakon 18 godina, kada se Beograd konačno oporavio od Drugog svetskog rata, naša prva TV delegacija, među kojom je bio i Radivoje Lola Đukić, otišla na put u Rusiju, Češku, Francusku, Nemačku i Italiju, ne bi li naučili televizijski zanat. Vraćaju se sa velikim i pozitivnim iskustvom. Nekoliko meseci kasnije - 23. avgusta 1958. godine - TV Beograd emitovao je „Dnevnik”, a već 1959. godine snima se prva humoristička TV serija „Servisna stanica”, koja se direktno iz studija prenosila „uživo”. U ovoj seriji igrala je i Danica Aćimac koja je stekla veliku popularnost ne samo u toj već i brojnim drugim serijama Radivoja Lole Đukića. U poslednje dve decenije Danica Aćimac potpuno se povukla iz javnosti i nije dala nijedan intervju.

 

Danica Aćimac i Miodrag Petrović Čkalja u seriji „Crni sneg”

 

Ove godine navršiće se tačno 50 godina od snimanja „Servisne stanice”. Koliko duboko i do kog vremena se prostiru vaša sećanja kada je reč o osnivanju televizije u Beogradu?

   - Da, sećam se 1938! Imala sam 10 godina kada je holandska firma „Filips” prezentovala to čudo u Beogradu, sećam se padobrana koji su sletali sa tornja pravo na vašar, dok sam sa ostalom decom trčkala od studija do šatora i nazad, čudeći se kako je moguće da se glumci iz studija vide na zelenkastom malom ekranu. Mada sam već tada počela da se bavim glumom, nisam ni slutila da će me na takvim ekranima nakon dvadeset godina gledati čitava Jugoslavija.

Kada počinju vaši prvi susreti sa glumom?

   - Recitovala sam neprestano kao mala, sve dok me nije čula gospođica Beba Polak, koja me je odvela u Narodno pozorište, gde sam dobila svoju prvu ulogu, u operi „Kavaljer s ružom”. I sada se sećam tog teksta: „Taj skandal, taj skandal, gospodin Faninal”... Moj prvi honorar iznosio je 14 dinara. Igrajući, videla sam u kraljevskoj loži, sa leve strane, kraljicu Mariju, koja je pratila našu predstavu, a u suprotnoj loži dremao je moj tata. Godine 1939. sam prvi put recitovala pesmu „Sveti Sava blagosilja Srpčad” na Radio Beogradu, koji je ukinut s dolaskom okupatora. Posle rata pohađala sam dramske sekcije, a 1950. godine odlazim na Cetinje sa grupom studenata glume i sa upravnikom Cetinjskog pozorišta Minjom Dedićem, dok je druga grupa studenata sa Sojom Jovanović osnovala Beogradsko dramsko pozorište. Nakon jedne sezone razilazimo se i nas nekoliko odlazimo kod Bate Amara u niško Narodno pozorište, koje je imalo veoma bogat repertoar. Između ostalog, igrala sam i kraljicu Anu u predsavi „Čaša vode” od Skriba. Ta predstava mi je ostala u sećanju, jer je došla moja baka da vidi unuku koja je učila tolike škole i na kraju postala glumica, a ne doktorica. U ono vreme shvatanja su bila drugačija. Sva sreća što sam igrala kraljicu kojoj su se svi klanjali, pa je i baka bila zadovoljna.

Kada ste prešli u današnje Pozorište na Terazijama?

   - Nakon tri sezone prelazim sa Batom Amar u Humorističko pozorište, današnje Pozorište na Terazijama, gde sam zatekla ansambl koji su sačinjavali Miodrag Petrović Čkalja, Mića Tatić, Guta Dobričanin, Ljuba Didić, Branka Mitić, Ana Krasojević, Vera Đukić, Đokica Milaković, Željka Rajner... Sa mnogima od njih sam radila sve same hit predstave. Dugački redovi bili su ispred pozorišta, narod se otimao za karte. Tu nas je i našao i okupio Radivoje Lola Đukić za snimanje TV serije „Servisna stanica” 1959. godine. Igrali smo „uživo”, i iz studija se direktno prenosio program koji je gledala cela Jugoslavija kraj malih ekrana. A predstava sa kojom sam se oprostila od pozorišta bila je „Dobri vojnik Švejk”, zaista simbolično, jer smatram da sam uvek bila dobar vojnik pozorišta i televizije.

 

Danica Aćimac i Vesna Predojević u predstavi „Kir Janja”

 

U to vreme posao glumaca je bio mnogo teži nego danas. Igra „uživo” predstavljala je i tremu da neko ne zaboravi tekt ili da se nepokvari kamera. Ispravke nije bilo, a svaku Vašu grešku odmah bi uočilo nekoliko miliona ljudi...

   - Kada je reč o greškama bilo ih je, ali su su se one rešavale u hodu, jer je u pitanju bila komedija, tako da je narodu bilo samo do zabave, a ne do uočavanja grešaka. Mada smo radili u siromaštvu, dobro nam je išlo, jer smo imali dugogodišnje iskustvo sa „Vesele večeri” Radio Boograda. Radili smo sa tri kamere, ali jedna je crkla u sred emitovanja, i to baš u sedmoj epizodi „Servisne stanice” dok sam bila u kadru. Nastala je panika u studiju: asistent Zdravko Šotra nas tera na nova mesta kako bi dve kamere mogle da nas uhvate, mi i dalje hrabro govorimo svoje tekstove, ali dešava se i novi peh - i druga kamera gubi sliku. I tako, kad bi Čkalja trebalo nešto da kaže, gurnuo bi, recimo, Đokicu, koji bi se postavio pred tu jednu kameru i izgovorio tekst, njega onda šutne Mija Aleksić, koji se baci u duboke šefovske misli svoga Rake... i tako do kraja emisije! Publika je, međutim, bila srećna i sa tom jednom kamerom. Sećam se kada smo se zavitlavali pa smo asistentu režije Zdravku Šotri na desetoj emisiji „Servisne stanice” podmetnuli tekst devete, i on je emisiju vodio, suflirao i pomagao nam, ne primećujući da mi igramo i govorimo nešto sasvim drugo. Sutradan mu je Lola Đukić, kao šef proizvodnje, čestitao unapređenje i postavio ga za reditelja. Narod je bio očaran. Subotom uveče kafane su se zatvarale, ulice su bile prazne. Napravili smo čitavu pometnju, toliko da je Ugostiteljski kongres nudio Loli Đukiću dva puta veći honorar od televizijskog samo da ne piše serije i da ne kvari promet u restoranima. U početku nismo bili ni svesni popularnosti i činjenice da Jugoslavija diše sa nama.

Veoma je teško navesti sve što ste uradili s obzirom da ste glumom počeli da se bavite još u detinjstvu. Da li se sećate svih uloga?

   - Ne, ne sećam se! Kako bih se sećala? Sve mi se zbrkalo... Cetinje, Niš, Beograd, Pozorište na točkovima... Pamtili su me po različitim ulogama, pa me je tako neko zvao Mariška, neko Juliška, Desanka u Grčkoj, jer je to bilo 1966. kada Grci nisu imali televiziju, već su gledali našu. Dugo su me zvali Neda po seriji „Nedeljkovići”, koja je bila popularna i za koju smo Miodrag Petrović Čkalja i ja nagrađeni kao glumci godine 1976. Televizijske serije manje-više pamtim: „Servisnu stanicu”, „Sreću u torbi”, „Na mesto građanine pokorni”, „Ogledalo građanina pokornog”, „Licem u naličje”, „Crni sneg”, „Ljudi i papagaji”, „Zlatna praćka”, „Baksuz”, „Nedeljkovići”, „Sačulatac”, „Spavajte mirno”, „Nedozvani”, „Neprijatelji naroda”, „Pokojnik”, „Deset zapovesti”, „Vežbe iz gađanja”, „Diplomci”, „Ću, ćeš, će”, „Dva drugara”, „Otpisani”,..

Pilot epizoda serije „Nevidljivi čovek” je poslednje što ste snimili kod Lole Đukića. Zbog nje je Lola penzionisan u 53. godini, i to iz političkih razloga. Čovek koji je jedna od najbitnijih ličnosti iz istorije naše kulture i nacionalne televizije danas je zaboravljen. Šta mislite o tome?

   - Bolje da ne mislim, jer kad pomislim ražalostim se što ni jedna ulica u Beogradu ne nosi naziv tog našeg velikana. A to što se više i ne pominje, kao da i dalje postoji neki nevidljivi čovek koji ga uklanja sa svih mogućih lista. Ipak, ponešto se i sačuvalo u „Trezoru”, ali ja ne posedujem nijedan snimak. Ukoliko bi nešto sada emitovali, zazvonio bi telefon i čula bih glas moje koleginice i prijateljice Branke Mitić: „Jao Danice, gledaš li ovo? Svi pokojnici, jedino ti i ja žive...”

Poslednji intervju dali ste pre dvadeset godina. Zašto ste se povukli iz javnosti i odbijali sve pozive?

   - Kada sam otišla u penziju nisam više želela komunikaciju sa novinarima i javnošću, jer sam glumu shvatala kao i sve ostale profesije. Glumac je glumac, penzioner je penzioner. Toliko je generacija iza mene, potrebo je mladima ustupiti mesto.

.

Rada Saratlić, Eva Ras, Danica Aćimac, Saša Milivojev...

Na promociji knjige TAJNA IZA UZDAHA Saše Milivojeva

 

.

 

www.sasamilivojev.com

 Copyright © by Saša Milivojev, 2024 - All Rights Reserved