Zdravko Šotra: IMAM VIŠE IDEJA NEGO VREMENA, autor: Saša Milivojev

Saša Milivojev je poznati pisac, pesnik, novinar kolumnista i politički analitičar. Jedan je od najčitanijih kolumnista u Srbiji, autor je pet knjiga i stotinu kolumni objavljenih u dnevnim novinama. Autor je romana „Dečak iz Žute kuće“ i brojnih političkih govora. Njegovi radovi prevedeni su na dvadesetak jezika širom sveta.

ZDRAVKO ŠOTRA

IMAM VIŠE IDEJA NEGO VREMENA

Izvor: POLITIKA, TV Revija od 24. do 30. januara 2009, piše: SAŠA MILIVOJEV

Rediteljska karijera Zdravka Šotre počinje osnivanjem TV Beograd, kada je završio pozorišnu režiju i kao asistent Radivoja Lole Đukića radio prvu humorističku seriju „Servisna stanica” 1959. godine. Oni koji dugo pamte pričaju da je Zdravko Šotra bio pomalo zbunjen i zanesen kao asistent. Glumci ga nisu nešto posebno voleli jer su videli da je zahtevan i da on posmatra scenu uvek kao čovek koji bi to malo drukčije režirao, a ne kao oprezni čuvar i izvršilac. Na desetoj emisiji „Servisne stanice” Miodrag Petrović Čkalja, Danica Aćimac, Mija Aleksić i Guta Dobričanin podmeću mu tekst devete, i on je emisiju vodio, suflirao i pomagao glumcima, ne primećujući da oni igraju nešto sasvim drugo. Međutim, Radivoje Lola Đukić je govorio: „Ljudi, ovo će biti reditelj prve klase! Nije mi teško da pogodim, jer i Gorki reče 'Rođen da gmiže - leteti ne može'! Smatram da su reditelji rođeni da zapovedaju, a ne da slušaju”. Loline reči su se obistinile. U rasponu od 1959. do 2009. godine, Zdravko Šotra potpisao je oko stotinu što televizijskih što filmskih ostvarenja, među kojima je poslednje TV serija „Ranjeni orao”, prema istoimenom romanu spisateljice Milice Jakovljević, poznatije kao Mir - Jam.

Sa „Ranjenim orlom” zaokružili ste 50 godina rada. Zašto ste se odlučili za priču o izgubljenoj nevinosti koja u današnje vreme zvuči smešno?

- Prvo, da vas ispravim: ja sa ovom serijom ne zaokružujem već započinjem novih pedeset godina rada. A zašto sam se odlučio za Mir-Jam? Iskreno, o njoj nisam znao ništa, osim da se njeno delo smatra trivijalnom literaturom koju ozbiljni ljudi izbegavaju, ili se njome služe tako što je stavljaju u ironični odnos prema vremenu koje je prošlo. „Ranjeni orao” je u pozorištu urađen samo sa desetim delom romana. Mislio da ću to isto uraditi sa integralnim delom, znači napraviti ovako jedan kalambur, jedno malo podsmevanje tom vremenu i načinu razmišljanja o moralnim pitanjima, i da će to biti zgodna prilika da se snime lepi ambijenti, kostimi i dobra muzika.... To je bila moja početna ideja. Međutim, kad sam prvi put pročitao taj roman u celosti, video sam da ima sve elemente za TV seriju i onda sam u toku rada na scenariju malo išao u drugom pravcu, poštujući Mir-Jam i njenu veštinu pripovedanja. Taj pravac je malo modificiran, on pravi most prema današnjem vremenu, jer to je priča o sudbini jedne žene koja je sasvim prihvatljiva i večna. Osnovna okosnica dramskog sukoba je to što je devojka stupila u brak, a nije bila nevina. Nije to glavni razlog zbog čega smo radili seriju, smatrali smo da bi gledaocima bilo interesantno da uoče kakva su bila moralna gledišta tadašnjeg građanskog društva. Razvod je tada još uvek bio nešto nepoželjno, retko, ali vidi se da dolazi novo doba, kada žena traži ravnopravnost.

Na špici piše da je scenario napisan „prema motivima romana”. U čemu odstupate od Mir-Jam?

- Nisam ja odlučio kako će to da piše na špici, da jesam - pisalo bi po romanu, a ne po motivima. Ja sam dopisao scene, preosmislio mnoge stvari ne bi li one bile prihvatljive današnjem čoveku. Kod Mir-Jam su sve ličnosti same sa sobom, to je zapravo unutarnji monolog, koji sam pretvorio u direktan dijalog. I tako se moja Anđelka otvara prema ljudima i na taj način uzrasta kao ličnost, postaje vrednija pažnje. Njenu priču pričam integralno i zato se ne može reći „po motivima”.

Glumci izvanredno brane tekst. Insistirali ste na tome ili je to došlo spontano?

- Neverovatno je koliko se tekst otvorio i glumci su sa radošću igrali te likove. Ja sam ih pitao da li žele da to radimo kao što je radio Atelje 212, sa ironičnom distancom. Složili smo se, međutim, da radimo sa punom verom i da branimo likove.

Prikazana je slabost muškarca pred ženom, ima li tu Vas i transformacije? Da li je to Vaš lični doživljaj ili fikcija?

- Mene će sada da napadaju muškarci, jer prikazujem njihovu slabost, ali, sa druge strane, ispašću bolji u očima žena. Najjači moralni lik je Anđelka koja prolazi kroz sva udvaranja, iskušenja i ostaje jaka, brani svoj integritet, a muškarci se pokazuju slabi i nemoćni da prevaziđu te činjenice, počev od muža Tome pa do Gojka koji se na kraju ubija. Ja stojim iza onoga što je Mir-Jam ostavila, nemam ja tu šta da menjam, to je roman koji je nastao u doba kada se javio i feminizam. Ako se odlučim za nekog pisca, poštujem ga. Za njega se ne bih opredeljivao da kod njega ne pronalazim nešto vredno. Sada čujem kako se žene u selu Medveđi zatvaraju da bi na miru gledale „Ranjenog orla”, a muškarci se ljute što u seriji pokazujem njihovu slabost.

Anđelka demantuje da je fatalna žena otrovna. Kako biste komentarisali lik koji je izgradila Sloboda Mićalović Ćetković?

- Imali smo sreće i Mićalovićka i ja da se sretnemo na ovom poslu. Njen posao bio je najteži jer je sve bazirano na moralnosti njenog lika. Pre svega, sa licem koje ima i sadržajem koji nosi u sebi, ljudi joj mogu verovati jer je oličenje čestitosti i moralnosti koje očigledno potiču iz porodice. Bilo bi neosnovano raditi da ta glumica nema adekvatnu vrstu lepote. Ima različitih lepota: ja sam, recimo, za Zonu birao drugu vrstu lepote, lepotu Katarine Radivojević, sa čim se neko možda neće složiti. Za Srbe je karakteristično da bi svi bili dobri selektori fudbalske reprezentacije i dobri reditelji pri podeli uloga. Tajna rediteljskog posla je dobra podela i to je 50 odsto završenog posla. A lična mišljenja padaju u vodu!

Da li Vam je bliža Zona ili Anđelka?

- Reditelju je bliže ono u šta uloži više napora. „Ranjeni orao” je mnogo obimniji posao. Sremac je klasik srpskog realizma, kod njega ne morate da se trudite da plasirate istinu jer je ona već jasno izražena u samom literarnom delu, a Mir-Jam je spisateljica koja nije ušla u istoriju književnosti, zahtevnija je jer mora da se nadgrađuje i da se opravdava da bi publika poverovala u literaturu koja je dosta laka kao štivo. Zahvaljujući entuzijazmu glumaca i mom iskustvu mi smo likove nadgradili tako da su nadrasli pisca.

Zašto ste se opredelili da muziku komponuje Željko Joksimović?

- Kada sam radio „Ivkovu slavu”, producent mi je predložio Joksimovića. Bio sam vrlo skeptičan, jer on je mlad čovek koji se bavi estradom i nema iskustvo sa pisanjem filmske muzike. Međutim, on je to demantovao tako što je napravio dobru muziku, posle čega smo nastavili saradnju.

Kome da zahvalimo za ovako uspešan projekat?.

- Iskreno, mislio sam da do njegove realizacije neće doći, u trenutku mi se učinilo da bi mi tako nešto i odgovaralo jer je projekat suviše težak, a uostalom- sa njim započinjem novih 50 godina rada. S jedne strane, zahvaljujem RTS-u, koji mi je ponovo ukazao poverenje posle toliko godina, i Košutnjak filmu, sa kojim sarađujem nekoliko godina. Pokazalo se da su ove dve kuće profesionalno i sa dobrom organizacijom izneli ovaj težak projekat.

Imate li ideju za neku novu seriju?

- Imam ideja više nego što imam vremena. Neprastano mi se javljaju ljudi sa idejama i uvek se tu pronađe nešto vredno, mećutim, ima više ideja nego novca za njihovu realizaciju. Premda, već s proleća sa RTS-om započinjem novi projekat - rimejk drame „Šešira profesora Vujića”. A što se „Ranjenog orla” tiče, milo mi je što su ovu seriju pratili i oni koji inače ne prate TV serije. To mi se dojavljuje stalno: da se serija gleda u svim nekad bratksim republikama i u dijaspori. Internet je preplavljen porukama sa svih strana. Zahvaljujem i publici na poverenju.