POZNATA GLUMICA O POEZIJI SAŠE MILIVOJEVA

Saša Milivojev je pisac, pesnik, novinar kolumnista i politički analitičar... Jedan je od najčitanijih kolumnista u Srbiji, autor je pet knjiga i stotinu kolumni objavljenih u dnevnim novinama. Autor je romana „Dečak iz Žute kuće“ i brojnih političkih govora. Njegovi radovi prevedeni su na dvadesetak jezika širom sveta...

POZNATA GLUMICA

O POEZIJI SAŠE MILIVOJEVA

Saša Milivojev, pesnik - u zapanjujućem je raskoraku između svog anđoskog izgleda, neosporno vanzemaljske lepote, koja je u ovom svetu ružnih i duhom i telom, u kome su na ceni karakterne rugobe, i u kome ste ako plenite lepotom trn u oku mediokritetima, jer dalje od vaše lepote nisu u stanju da proniknu blokirani mržnjom, dakle u raskoraku sa svojim neospornim intelektom i senzibilitetom, i sposobnošću da sagleda svu surovost ovog sveta. Hrabro piše svoje pesme koje cepaju najpre njegovu dušu, a onda duše mislenih i nemoćnih da išta promene, jer su svakako manjina, u stalnoj opasnosti od zla koje preti da ih proždere. Ove pesme iz pera jedne čiste i hrabre duše, koja ne želi da se pomiiri sa nepravdama, pronikle su direkno iz dubine bola i nemoći da se išta promeni, ali njihova iskonska vrednost sazdana je u jednoj rečenici Alberta Ajnštajna, koja glasi: „Svetu ne preti opasnost od ljudi koji čine zlo, nego od onih koji to dopuštaju.“

Mene misija Saše Milivojeva podseća na misiju Mahatme Gandija. Gandi je težio istini, nenasilju, pobožnosti, iskrenosti, disciplini i odanosti. Zahvaljujući ovim plemenitim osobinama, Mohandas Gandi je dobio ime Mahatma Gandi, što u prevodu znači divna duša.

Ne smete izgubiti nadu u čovečnost. Čovečnost je poput okeana: ukoliko nekoliko kapljica okeana postane prljavo, to ne znači i da je okean prljav.

U vremenu koje protiče neumitno i odveć brzo oseća se da je pesnik u dramatičnom drhtaju doživeo te svoje „Molitve“ kojima se obraća svom pamćenju i svojoj mašti. Pod naletima crnog vetra prolaznosti, pod naletima godina, uvek postavljen na jednom mestu odveć znanom, on voli da tepa toj čudnoj, dalekoj tajni bića, koju je dozivao u svojim telesnim, beskrajnim pretragama bića, i koju sluti u tobože nonšalantnim referencijama. Poslednja „Molitva“ u prvom ciklusu ove knjige upravo napadno sluti taj crni, tmurni, oblačni vetar nevremena, i povija se pred njim, sva bolna, sva u tajanstvenom drhtaju usamljenosti.

Dobar vetar i bistro more želim ovom nesvakidašnjem talentovanom i hrabrom pesniku.