PROFESOR EMERITUS DR RADE BOŽOVIĆ O STIHOVIMA SAŠE MILIVOJEVA

Saša Milivojev je poznati pisac, pesnik, novinar kolumnista i politički analitičar. Jedan je od najčitanijih kolumnista u Srbiji, autor je pet knjiga i stotinu kolumni objavljenih u dnevnim novinama. Autor je romana „Dečak iz Žute kuće“ i brojnih političkih govora. Njegovi radovi prevedeni su na dvadesetak jezika širom sveta.

PROFESOR EMERITUS DR RADE BOŽOVIĆ

O STIHOVIMA „SVETSKOG BOLA“ SAŠE MILIVOJEVA

Produženi i opominjući jecaj Saše Milivojeva nas uvek iznova tera na to da brižno razmišljamo o svetu u kome živimo. Ali svet je za pravog literatu previše malen, mora se planetrano ophoditi prema njemu. Ovi Sašini stihovi ne izlaze iz Panove frule, oni jecaju iz Rumijevog naja, vrsti itočnjačke svirale. Oni kao da nam ponovo govore opasnu uznemiravujuću Rumijevu, islamskog filosofa i pesnika, stih rečenicu: „Ne sedaj pod drvo sa onim koji te ne razume, sedaj samo s onima koji te poznaju i razumeju“. Sedaj samo pod voćke u punom cvatu, od sad.

Saša moj, teško je u ovim suvim, pustošnim vremenima biti pesnik. To je kao penjati se uz axis mundi, uz nevidljivi nebeski stub koji nema kraja. Nebo je visoko, a zemlja tvrda. Lako je popeti se uz drvenu banderu - tu su uzengije. Ali vredi, i može se, popeti uz pomoć univerzalnih misli i žestokih reči. Znam Saša, da si žarko želeo da nađeš prave reči za savremena lutanja užasno zbunjenog sveta. Uspeo si kad je reč o temama, ali kako naći prave, nepatvorene reči za užasno uzbudljive teme? Uspeo si, često, da nas ganeš mislima, iako si ponegde gušio reči nepotrebnom rimom... I tu mi ličiš na Rumijevog slavuja koji je sleteo na bodlju ruže, ali je ipak pevao. Nisi se uplašio trna. Iako po trnju gaziš. Tvoj jecaj nije u Volterovom vrtu, on je nebeski vapaj u paklu. Za onog Ko je spreman da ga čuje.

Dakle, u ovom vrtoglavom i zbunjenom svetu Jupiter i Venera se grle, ali, srećom, postoje ljudi koji ne veruju da su čovek i magarac pametniji od čoveka. Saša, to si zapazio. Valja boriti se protiv tog otrova što je, kako kažeš, „na Planeti reptila, brdo ljudskih leševa“. Hoćemo li ih sahranjivati u kartonskim kovčezima, kao u Britaniji za vreme Drugog svetskog rata?