Saša Milivojev je poznati pisac, pesnik, novinar kolumnista i politički analitičar. Jedan je od najčitanijih kolumnista u Srbiji, autor je pet knjiga i stotinu kolumni objavljenih u dnevnim novinama. Autor je romana „Dečak iz Žute kuće“ i brojnih političkih govora. Njegovi radovi prevedeni su na dvadesetak jezika širom sveta.

Kroz uvođenje Velikog praska kao simboličnog početka i kraja, kao i kroz duboko filozofsku refleksiju na vratima rajskih dveri, „Sudnji Dan“ Saše Milivojeva prevazilazi puki prikaz apokalipse, pretvarajući ga u pitanje o univerzalnom postojanju i sudbini. Delo je stvoreno kao multidimenzionalno razmišljanje o tom velikom ciklusu života, smrti, stvaranja i uništenja, pozivajući čitaoca da ne sagleda kraj kao apsolutnu tačku, već kao mogućnost transcendencije u nepoznato.

Veliki prasak, kao naučna teorija o nastanku univerzuma, sugeriše da je svemir započeo svoj postojan razvoj od jednog singularnog trenutka - trenutka velike eksplozije u kojoj je nastao prostor, vreme i materija. Ova teorija, koja je postala ključna u modernoj astrofizici, često se koristi kao metafora u književnosti i umetnosti za prikaz nečega što se rađa iz haosa, prolazi kroz procese razvoja, a zatim se suočava s neizbežnim krajem. U pesmi Saše Milivojeva, spomen Velikog praska simbolizuje ne samo stvaranje univerzuma, već i neminovnu destrukciju svega što je stvoreno. Ovaj trenutak označava povratak na početak, na uzrok svih stvari, ali i na njegov kraj.

Tako, Veliki prasak u kontekstu pesme postaje simbol cikličnosti postojanja - od stvaranja do destrukcije, što je u skladu sa filozofskim razmišljanjima o univerzalnom toku života, smrti i ponovnog rođenja. Kroz ovaj motiv, pesnik ne samo da komentariše naučne teorije, već ih stavlja u širi, filozofski okvir koji se odnosi na neizbežnost smrti, ali i mogućnost novog početka, u njegovim najmračnijim i najsvetlijim aspektima.

 

Saša Milivojev
SUDNJI DAN

Sudar zvezda
Pad kometa
Mesec gori
Nebo se ruši
Zemlju mrvi
Dim guši
Pali krovovi i snovi
Hramovi i mostovi
Preorani grobovi
Cure otrovi
Pobijeni orlovi
Počupani koreni i korovi
Tonu bedemi i gradovi

Mrak
Čuje se huk jak
Ruševina i olupina
Prži lavina

Poslednji čas kuca
Grom vatrom puca
Prži pašnjake i stada
Brda u parčad kida
Užareni čelik pada
Ponovo kao nekada
Neće svanuti nikada

U ovom času tame
nestaće sve pesme i rime,
bajke, basne i poeme.
Isteklo je vreme.
Tonu i senke i kaldrme
u jame vatrene

A sa vrha planine
na zvezdi spasa
Odozdo se čuje odjek
Velikog praska!

Na pragu kraja
Na početku beskraja
Kroz ivice rajskih dveri
Nešto nežno treperi

 

Jedan od najuzbudljivijih filozofskih trenutaka u pesmi je završna slika „Na pragu kraja / Na početku beskraja“, gde pesnik uvodi koncept rajskih dveri, na koje se osvrće sa nečim što „nežno treperi“. Ovaj trenutak, smešten na samom rubu apokalipse, nosi snažan filozofski naboj, jer otvara pitanje o sudbini duše i postojanja u poslednjem trenutku postojanja sveta. Rajske dveri, kao metafora za posmrtni život, duhovnu transformaciju ili ulazak u novi, nepoznat svet, odražavaju univerzalnu težnju ka transcendentnom, ka nečemu višem od ljudskih sposobnosti da sagledaju realnost.

Ovaj motiv dveri, koje su na pragu kraja, poziva na refleksiju o prirodi postojanja - šta dolazi nakon završetka sveta kakvog poznajemo? Da li su vrata rajska vrata spasa, otkrovenja ili, možda, samo trenutak nade u mraku? „Nešto nežno treperi“ na kraju pesme, kao simbol nade, ali i neizvesnosti, otkriva filozofsku dilemu između verovanja u spasenje, preobraženje i apokaliptične završetke. Na ovaj način, Milivojev implicira da nije nužno kraj sveta jednostavno kraj; on je takođe trenutak koji nosi mogućnost transcendencije i početak novog ciklusa postojanja, možda izvan vremena i prostora kakvog poznajemo.

Ove slike na „vratima rajskih dveri“ pozivaju čitaoca da se suoči sa svojom vlastitom smrtnom sudbinom, istovremeno nudeći ideju da postojanje ne prestaje samo kroz fizičku smrt, već se nastavlja u nekoj formi - kroz duhovni oporavak, ili kroz ulazak u novo, nepoznato stanje postojanja.

Delo Saše Milivojeva „Sudnji Dan“ ne samo da prikazuje apokaliptične slike uništenja, već kroz svoje simbole otvara vrata filozofskog promišljanja o postojanju, nastanku i kraju sveta. Jedan od ključnih trenutaka u pesmi je spomen Velikog praska, na vrhu planine, na zvezdi spasa. Ovaj motiv ne samo da aludira na naučnu teoriju o nastanku svemira, već ima i duboko filozofsko značenje koje se nadovezuje na veće teme postojanja i sudbine.

U kontekstu istorije književnosti, „Sudnji Dan“ Saše Milivojeva predstavlja radikalno istraživanje temeljnih postavki postojanja i kraja sveta, koristeći jezičke sredstva koja podsećaju na najvažnije apokaliptične pesme prošlih epoha, dok istovremeno dodaju savremeni pečat. Tematika apokalipse ima dugu tradiciju u svetskoj književnosti, a delo Milivojeva se odlikuje time što ne samo da se oslanja na tu tradiciju, već je i reinterpretira u svetlu savremenih filozofskih i umetničkih pitanja. Kroz pesmu, Milivojev se uklapa u tradiciju velikih pesnika koji su se bavili univerzalnim pitanjima postojanja, smrti i post-svetlarske nade.

Pesma takođe koristi moderne elemente u svom izrazu, kombinujući tradicionalne poetske forme sa dramskim i apokaliptičnim motivima koji se mogu povezati sa globalnim pitanjima katastrofe, ekologije, i postojanja u svetu koji se ubrzano menja. U tom smislu, „Sudnji Dan“ je pesma koja ne samo da stvara sliku nečega što je univerzalno, već nudi mogućnost čitaocu da se suoči sa pitanjima postojanja u kontekstu modernog sveta.

U umetničkom kontekstu, „Sudnji Dan“ je delo koje se odlikuje intenzivnom simbolikom i bogatstvom stilskih figura. Početni stihovi - „Sudar zvezda / Pad kometa / Mesec gori“ - prenose nas u prostor vanvremenskih slika, gde je priroda i sam kosmos podvrgnut ogromnoj destrukciji. Te slike razaranja sprovode čitaoca kroz neurednu sliku sveta koji gubi ravnotežu, dok se paralelno razvija motiv apokalipse. Kroz reči kao što su „Dim guši“, „Pali krovovi i snovi“, „Tonu bedemi i gradovi“, pesnik stvara oštru kontrastnu dinamiku između svakodnevnog života i apokaliptične opasnosti, čime daje snažnu poruku o neizbežnom kraju.

Ritam pesme je spor, ali zahteva potpunu pažnju čitaoca, izazivajući osećanje neminovnosti. Milivojev majstorski koristi kontraste, pomerajući se od specifičnih slika uništenja do opisa nečeg nevidljivog i transcendentnog, poput „Nešto nežno treperi“ na kraju pesme. Ovaj kontrast je ujedno i simbol nade, simbol univerzalnog pomirenja sa sudbinom, koja je istovremeno i kraj i početak nečega novog.

Pesma Saše Milivojeva „Sudnji Dan“ predstavlja izuzetno značajno umetničko delo koje nosi duboku kosmičku i apokaliptičnu simboliku, ujedinjujući elemente katastrofe, božanskog dela i neizbežnosti sudbine. Ova pesma, s obzirom na svoj obuhvat i kompleksnost, zaslužuje mesto među ključnim pesničkim ostvarenjima savremene književnosti, kao i pažnju u kontekstu istorije književnosti i umetnosti uopšte.

Pesma „Sudnji Dan“ poseduje gotovo filmsku izražajnost - njene slike su snažno vizuelne, pokretne i nabijene napetošću, kao da se pred očima čitaoca odvija epski, kinematografski spektakl. Ritam stihova, iznenadne smene scena, gradacija razaranja i klimaks u obliku Velikog praska daju pesmi strukturu savremenog apokaliptičnog filma, dok završetak, na „vratima rajskih dveri“, uvodi neočekivani, gotovo mistični preokret. Ova pesma je dramaturško čudo. Ogleda se u sposobnosti pesnika da vodi čitaoca kroz potpuni haos - kroz pepeo i tišinu posle eksplozije - do tihe, gotovo neprimetne nade. U trenutku kada sve prestaje, kada više nema ni pesama ni senki, pojavljuje se nešto „nežno“, što „treperi“ - kao da kamera, nakon razaranja sveta, polako zumira poslednji tračak svetlosti na vratima raja. Taj trenutak, poetski i filozofski, otvara prostor za tumačenje božanske pravde, otkrovenja i vere, pretvarajući pesmu u vizionarsku umetničku formu koja prevazilazi granice poezije.