• NASLOVNA
• BIOGRAFIJA
• KNJIGE
• PRESS
• KOLUMNE
• POEZIJA
• FOTOGRAFIJE
• KONTAKT

Kolumna o totalnoj transparentnosti sveta i psihopatologiji savremene normalnosti, 07.01.2026.

„Pazi šta pričaš preko telefona kad si u inostranstvu. Sve se sluša. Sve se prevodi.“

Ako.
Neka slušaju.
Neka prevode.
Neka transkribuju, semantički mapiraju, emocionalno označavaju, arhiviraju u serverima bez geografije i bez zaborava. Neka moj glas postane dataset. Neka moj akcenat postane anomalija. Neka ironija bude klasifikovana kao rizični signal.

Sledeći put kad me pozovu u televizijsku emisiju da se obratim javnosti, teatralno ću izvaditi bateriju iz mobilnog telefona. Ne zato što verujem u efikasnost tog čina, već zato što živimo u svetu u kom su gestovi poslednje utočište slobode. Tehnološki besmisleni, ali simbolički neophodni.

Danas više ništa ne možemo sakriti.
Ne zato što smo postali grešni, već zato što je sakrivanje proglašeno devijacijom.

Pravo na privatnost nije ukinuto dekretom. Ono je delegitimizovano epistemološki. Proglašeno je reliktom analogne psihe, romantičnom iluzijom prethodnih vekova. Zakoni o privatnosti postoje kao muzejski eksponati: da se pokažu, ne da se primene.

Nekada je špijun bio čovek. Imao je telo, mantil, šešir, greške. Morao je da hoda kilometrima, da se znoji, da se skriva iza uglova, da naućuri uši, sluša i pogreši. Bio je ranjiv. Bio je konačan. Danas špijun nema telo. Danas je špijun ekosistem.

Fiksni telefoni su se oduvek prisluškivali iz centrala. To nikada nije bila tajna, već prećutni društveni ugovor. Javne površine su pokrivene kamerama. Internet saobraćaj se filtrira kroz provajdere i satelitske čvorove. Mobilni telefoni se lociraju preko repetitora. Glas se skida laserom sa prozorskog stakla. Elektromagnetno zračenje monitora se hvata i rekonfiguriše u sliku. Vodovodne cevi postaju pasivni sonari. Softver razdvaja glasove. Prisluškuje se zgrada. Prisluškuje se blok. Prisluškuje se grad.

Ali to je tek mehanička osnova, kostur.

Zidovi su postali tanki. Prozori izdajnici. Sijalice trepere kao da šalju signale. Svetlost više nije neutralna - ona pulsira kao nervni sistem grada.

Pametni frižideri beleže šta jedete i kada. Ako kupujete previše piva, sistem zna da planirate okupljanje. Pametni satovi mere puls, lokaciju, varijabilnost srčanog ritma, nivo stresa. Ako ste nervozni, sistem to zna pre nego vi. Pametni automobili sa GPS-om, mikrofonima i kamerama znaju gde ste bili, koliko ste brzo vozili, da li ste pevali, da li ste ćutali.

Pametni kontejneri analiziraju otpad. Vaše đubre nije smeće - ono je biografski dokument. Navike, poroci, zdravlje, promene raspoloženja. Otpad je autobiografija bez stila.

Pametni zvučnici ne „čekaju komandu“. Oni slušaju stalno. Ako ste mislili da ste sami u sobi, niste. Samo ste bez svedoka od krvi i mesa.

Bankomati kamerama ne snimaju samo lice. Snimaju ritam kucanja PIN-a, biometriju navike, nervoze, oklevanja. Sateliti ne gledaju Zemlju, oni čitaju detalje. Dronovi lebde iznad dvorišta i prenose podatke u komandne centre. Insekt-dronovi, prototipi mehaničkih komaraca i muva, prisluškuju iz neposredne blizine.

Akustični laseri pretvaraju stan u zvučnu kutiju.
Privatni prostor postaje dokazni materijal.

Nekada su golubovi nosili pisma. Danas im se montiraju mikro-kamere i GPS. Ako vas ptica uporno prati, možda nije radoznala. Gavrani i sokolovi sa minijaturnim kamerama kruže iznad krovova. Nebo više nije metafizičko - ono je operativno.

Sateliti u orbiti vide boju tvoje jakne.

Dronovi u obliku komaraca sleću na tvoju ruku i snimaju razgovor. Sve oko tebe postalo je potencijalni špijun: sijalica, frižider, televizor, automobil, kontejner. Sve beleži. Sve pamti. Sve prenosi.

Ovo nije tvoja paranoja.
Paranoja pretpostavlja iracionalan strah.
Ovo je tvoja racionalna anksioznost u savršeno logičnom sistemu.

Komšija koji se previše interesuje za tvoje navike možda i nije komšija, već produžena ruka sistema. Pas koji laje možda reaguje na ultrazvučni signal. Dete koje se igra dronom u parku možda nesvesno snima pola kvarta. Čak ni tišina više nije sigurna. Tišina vibrira. Vibracije su reči koje se prevode.

Lift u kojem stojite možda ima mikrofon. Bilbord možda ima kameru koja meri trajanje pogleda. Bankovna kartica možda beleži ne samo kupovinu, već i način povlačenja. Ogledalo u hotelskoj sobi možda krije kameru iza stakla. Televizor koji vas uspavljuje možda beleži vaše pokrete.

Pametne sijalice trepere kao Morseov kod. Pametni termostati znaju kada ste kod kuće. Pametni kreveti beleže nemir sna. Pametne četkice za zube šalju podatke o zdravlju. Pametne igračke beleže glasove dece. Pametni liftovi znaju na koji sprat idete. Pametne kartice beleže svaki ulazak i izlazak. Pametni algoritmi beleže svaki osmeh.

I dok se smejete, računarski sistemi ne tumače emocije, već mere obrasce mišićnih kontrakcija i svrstavaju ih u statističke kategorije ponašanja.

Vaše cipele su špijuni. Hod je biometrija. Podovi beleže vibracije. Lift pamti težinu. Stepenice pamte oklevanje. Ako ste trčali, sistem zna da ste bežali. Ako ste se vukli, sistem zna da ste umorni.

Vaše oči su špijuni. Prečnik zenica se meri, fiziološki korelati straha se kvantifikuju, a obrasci pogleda se algoritamski analiziraju. Svaki trzaj oka postaje podatak.

Vaše ruke su špijuni. Svaki dodir ekrana, svaka nervozna kretnja, svaki stisak šake - sve se arhivira. Vaše ruke su arhiva.

Vaše misli su špijuni. Elektromagnetni talasi mozga mogu da se beleže. Planiranje se detektuje. Ranljivost se mapira. Ironija se prepoznaje.

Vaše uspomene su špijuni. Fotografije nisu slike - one su metapodaci. Vaša prošlost je katalog. A sada se beleži i ono što nikada niste snimili: sistem inferira, dopunjava, povezuje. Sećanje se prepisuje. Biografija se ispisuje unapred.

Vaši snovi su špijuni. Sistem beleži nemir, osmeh, strah. Ali sada beleži i snove koje nikada niste sanjali. Podsvest se kolonizuje.

Vaše senke su špijuni. One više ne prate telo - one ga pretiču. Senka zna kuda idete pre vas. Senka je agent.

Vaši mirisi su špijuni. Hemijski potpis tela formira biografiju. Obrasci ishrane se algoritamski analiziraju. Unos tečnosti se statistički prati. Krv funkcioniše kao arhiva bioloških podataka. Kosti nose tragove opterećenja. Koža deluje kao interfejs između tela i sistema. Kosa je DNK-zapis. Nokti su kontinuirani zdravstveni izveštaj.

Čak i kada ćutite - proizvodite podatak.

Ovo nije svet u kojem ste posmatrani.
Ovo je svet u kojem ste interpretirani.

Algoritam već zna šta ćete misliti sutra. Ne zato što ste predvidivi, već zato što je budućnost svedena na verovatnoću. Najveća iluzija ovog sistema nije da vas ne posmatra - već da niste dovoljno važni da biste bili praćeni.

Upravo zato jeste.

Saša Milivojev