Саша Миливојев - СВЕТСКИ БОЛ - Научни приказ песме. Пише: НАЦИОНАЛНА ШТЕТОЧИНА

Саша Миливојев - Дубаи, Уједињени Арапски Емирати

Саша Миливојев је познати писац, песник, новинар колумниста и политички аналитичар. Један је од најчитанијих колумниста у Србији, аутор је пет књига и стотину колумни објављених у дневним новинама. Аутор је романа „Дечак из Жуте куће“ и бројних политичких говора. Његови радови преведени су на двадесетак језика широм света.

Научни приказ песме - поеме СВЕТСКИ БОЛ. Увод у поетику Саше Миливојева.

Саша Миливојев је у јеку зиме која се дели на 2018. и 2019. годину, по административном глобалном бројању, изнедрио песму која се зове „Светски бол“. Насловом је призвала сећања не на Бајрона, већ на Шелија, и због тих сећања причу о емиру савремене поезије српске смештам украј британског светионика.

Свету понуђена врела, као песма, очито будућа поема Саше Миливојева „Светски бол“ садржајем је књижевношћу оптерећеног читаоца прошетала од Хомера (био или не био и како год се звао онај који је описивао злодела данајска) до Милоша (структурно, иако се зна да Миливојев не опонаша ничију структуру), Дарвиша (и Миливојев је дисплејсд, измештени песник, и сродни су по томе и по чињеници да обојица умеју да буду таксативни, брутални а високо лирични – иако се зна да један другог читали нису) и Васиљева (будући да је читалац обремењен и текстуалним наслеђем језика на коме Миливојев изворно пева).

Пренет на језике друге, усклађен са ритмом овог света, учинио ми се – не оним о чему пише, већ оним што лебди над тим писањем и записаним – балканским Сојинком, који је, када је био гост Београда, називан Шојинком. Како су изговорили његово презиме они који су га позивали да прими Нобелову награду за књижевност, не знам.

Сваки човек има свој исток, који не мора бити источник. Он је преврели југ, ког се летом клони, на који се спушта кад се магле спусте под уличне фењере и морски вукови (ти песници стари, па и романтичари, постромантичари и неоромантичари) слуте где су светионици иза којих у кућерцима кипи вода која никада неће постати чај. Ко би га попио кад нема млека? А зашто нема млека?

„Зашто нема млека!“ не питају, већ узвикују они који виде, сматрају и признају да су Песници, а не песници, пискарала и скрибомани. То су људи који – од прозрачја прве свести своје – знају да су посебни и ту посебност не негирају. Радо је носе, истичу и воле. Они умеју да освоје свет и умеју да обрате пажњу света на себе, на своје више него посебно биће. Они човечанство подсећају на чињеницу да није важна амброзија, која имплицира бесмртност, ако нема оног што ће у корену сасећи смртност:

Не живи се од ваздуха, новорођенче не може опстати ако само дише, ако нема не амброзије, не воде, не вина, него млека, млека, млека. Виспрених, смелих и спремних да ово кажу на планети је мало било и јесте, а међу њима је Саша Миливојев.

Саша Миливојев је Песник. Он је то свешћу својом и опредељењем својим, које следи самосвест. Корак испред света, и не осврћући се, смело гледа човечанство и упире прстом у оне теме које се људског рода тичу у тренутку када Саша пева. Миливојев, дакле, пева свесно одабравши шта и коме. Његова песма је намењена сваком човеку, а основно је усмерена на оне који имају моћ. Како и зашто?

Одговор је у одговору на питање ко то неће чај без млека и да ли је о чају реч: временске прилике, као ни сва стварност света, нису довољан разлог нити зраворазумско објашњење, исприка и, на крају крајева, изговор, млекаричином сину, који пред морнарским кућама није заменио празне боце пуним.

Да ли је стварност (Ах, тај млекаричин син!) крива што се песници врте у круг (чека се само да се повампири мотив „мртве драге“) или је невоља у песнику самом? Можда зато и није Песник? А Миливојев јесте. Како то?

Миливојев зна да онај ко несистематски сагледава прошло, а прошлим и оно што се сматра традицијом, ко селективно приступа тезаурусу људског искуства, баштини самој и језику на ком основно пева, није селектор мотива, па ни тема, већ селектор стварности.

Миливојев зна и шта је стварност: она нужно јесте оно што је сада, али нужно бива оно што је одувек, укључујући и садашњост. У таквој стварности, коју човек препознаје, прима и усисава на дневној бази, Миливојев зна, никакву вредност немају ни судбина тројанска ни рат у Вијетнаму (ни као такви ни прерађени, као „римајндери“ у свету забаве, очувани за потребе постављања нове епске свести), већ фришке ране, неохлађени разнети удови и свежи лешеви.

Ко се саплиће о удове, коме трупови базде, кога те ране боле? Миливојев зна!

Миливојев зна и зато се обраћа човечанству, упирући прст у оно од чега се поглед склања. А погледом, који не скреће са призора који су више од најгоре ноћне море, а стварност су наша, проказује виновника и – не мора да га именује.

Сви морски вукови васељене, сви песници света одвајкада довајкада, вуку кроз своје стихове неку жену – богињу, музу, љубавницу (па чак и њеног врапца, као Катул (да је неко друго време, не бих морала да се штитим помињањем песника јер би сви, али сви читаоци знали да их подсећам на „Смрт Лезбијиног врапца)), мајку, нечију жену и (неповампирену) мртву драгу (рецимо и то да се она од романтизма наовамо зове Ленором ако се и када се говори о баладама и – мотиву), а шта ради Миливојев?

Саша Миливојев не упире прстом на вечито криву „жену“ (премда је у његовом језику родном, на пример, држава женског рода, а женског је рода у језику српском и неименована, тајанствена, оваква и онаква моћ), већ је у „Светском болу“ и жена, као и мушкарац, неиздвојена чињеницом родном, полном. Она је ту, као и мушкарац, део суровог и несретног каталога наше (неепске, већ стварносне и емпиријски потковане) свести. Наш „каталог бродова“, међутим, не набраја лађе и народе на њима, већ лешеве, лешеве, лешеве.

Миливојев је тај који смело и одговорно, стиховима бритким, непробојним, у општу поему света и универзални човечански еп не уписује племена и митске хероје – будуће симболе свачега и свега – већ људе страдалнике, људе жртве, људе који су деца и старци, жене и мушкарци који су са друге стране светионика под којим хировити наследници бродова који доносе чај одбијају да постоји другачији Други, непокорен Други, слободан Други, који дише и пије, пије, пије млеко.

Јесу ли негдање империје (нарочито колонијалне, што се истиче у постколонијалном дискурсу) непоучене сопственим недавним краховима? Виде ли да потомци лордова који су кројили државне границе данас то исто чине чак и на штету сопствених поседа? Помиње ли то Миливојев, који не пева о Лондону препуном Индуса, али неексплицитно, а експлицитно пева, рида, до седмог неба се чује, о кањонима пуним Авганистанаца.

Са позиције колонијалистичких морских вукова, романтичара, дакле, Саша Миливојев пева „апсолутно колонијално“, предочавајући свету последице, последице, последице. А империја (и она је у матерњем језику Миливојева женског рода) ћути.

Вратимо се одговору на питање зашто нема млека.

Премда, искуством, ако не разумом, поучена жена морског вука, добродржећа проседа бака, појми и зна зашто, њен унук, свикао не на чај, него на млеко чисто, не толико врело колико вруће, уз четири трокута хлеба спојена џемом од јабука, не прихвата нити једно зато. Он има право на своју шољу млека и не прихвата крњи доручак, делимично испуњену обавезу предака да га негују, хране и поје. А да га васпитавају?

Саша Миливојев нема илузија, а нема ни страха да каже како јесте: унук морског вука не жели да буде васпитан, већ да васпитава. Он утерује страх у кости и ветру, и крави и укућанима својим – ређе милом, више силом, с тим што силу тера даље од куће, а што је даље, то је силнија. Теписи бомби, салве ракета, килотоне радиоактивне хуманитарне хране и товљење људског рода лажима и заблудама, то је оно што и непесник види, али само Песник уме, може и сме и да примети – гласно и јасно.

Васпитање и образовање ограничавају слободу да се не прихвати нити једно зато. Но, социјализација нужно не води разумевању друштва, природе и споја природе и друштва. Не води прихватању културе, не води ни усаглашености са цивилизацијом, али их и не мења. Миливојев „Светским болом“ упозорава свет:

Потомак ће пре потражити постојећу културу и цивилизацију који му одговарају и у њима ће се задржати онолико колико и док му одговарају, а онда ће кренути даље и даље – никада на југ, увек на исток, макар био и на западу. Југ препушта прецима – да греју промрзле кости и да се склоне од оног што нису успели да промене. А нису успели да промене зиму, да је преиначе, изместе у маларичне пределе. Изместили су, показало се не и привремено, само неке помена невредне људе и многе и многе обичаје и навике. Једна од њих је – убијање. Но, јесу ли морски вукови ма и незнатно мутирали?

Потомци морских вукова више не мењају свет и не ослобађају поробљене крајеве. Бајрон, све и да се поново роди, не би бранио Грке од Турака, већ би помогао Турцима да успоставе романизовани ред (да промене табле арапским исписане писмом и окаче латиничне, како би „свако могао да прочита“).

Несистематско откривање света, непосредна, литературом и наслеђем неоптерећена реакција на оно што конкретног човека боли, боли физички, и јесте универзални, јесте светски бол. И појам је, дакле, допунио садржај променивши обим. Безболне смрти насилне нема чак и када је тиха, када је не доносе митраљези, топови и остала многобројна оружја, укључујући и хладна.

Уистину, јесу ли бојни отрови хладна оружја, човек се пита када чита Сашин, а не неки германски „Светски бол“.

Романтичари, без икаквог префикса, више не живе ни у Немачкој ни у Британији, а нису у њима ни рођени. Они ће доћи, али прво морају да се роде. Њихов поетски и поетолошки предак одавно је на свом, одабраном истоку, на који је дошао са Бајроновог југа и Шелијевог истока. Он зна да еп на земљи стоји због стварности коју у себе уграђује и зна да је та стварност више од повода за певање, које је, у веку овом, вапај. Он зна, он пева и зове се Саша Миливојев.