PROF. DR MILA ALEČKOVIĆ O POEZIJI SAŠE MILIVOJEVA

Saša Milivojev je poznati pisac, pesnik, novinar kolumnista i politički analitičar. Jedan je od najčitanijih kolumnista u Srbiji, autor je pet knjiga i stotinu kolumni objavljenih u dnevnim novinama. Autor je romana „Dečak iz Žute kuće“ i brojnih političkih govora. Njegovi radovi prevedeni su na dvadesetak jezika širom sveta.

PROF. DR MILA ALEČKOVIĆ

O POEZIJI SAŠE MILIVOJEVA

Da nisam i sama pesničko dete verovatno ne bih uočila talenat mladog čoveka koji živi daleko od svog rodnog grada, ali ne i od drevnog psihološkog arhetipa. Da li je Saša Milivojev pesnik od rođenja ili je to postao u daljini, uz ono što daljina sa sobom nosi kada se izoštre sva čula i saberu sve patnje, svejedno je. Milivojev je prosto pesnik u melanholičnoj pozadini stvaraoca koga čuvaju i jačaju njegovi stihovi. Milivojev zna da poezija odvodi u bezvremerje, u beskraj, u besmrtnost i bezimenost u kome smo dvojnici i provodnici Hristovih reči i zato u svojoj „Poruci posle smrti“ kaže:

I ja sam umro,
davno,
a niko me nije žalio.
Neko je slavio,
dok sam mlad u krvi do kolena,
na krstu u mukama, krvario.
Niko za mnom nije zaplakao,
kad su mi ekserima
kosti o tisu zakivali,
dželati su pevali,
a ja se slatko smešio.
U tom kratkom životu,
u tom paklenom kotlu,
u zarđalim raljama
prosio sam ljubav pesmama,
uzaludno.

Iskreni pesnik oseća besmrtnost i nadmoć stvaranja u kojoj, zahvaljujući upravo poeziji, oprašta brojnim prolaznicima života i posmatra čovečanstvo iz nekog drugog, sasvim mirnog, dalekog ugla. Milivojev peva:

I svima sam oprostio
kada sam nestao,
na Treće nebo odleteo.
Između planina od crvenog žada,
sa anđelima šetam bosonog
po trgovima zlatnog grada,
kiša meda i mleka sada
pada kao nekada.

Ima li istinskog pesnika koji nije sanjao sopstvenu smrt, posebno ako je melanholik? Nema pesnika koji u poeziji ne živi već neki drugi ili treći poklonjeni život. Ovo večno kruženje Saša Milivojev savršeno oseća i zato svoju najlepšu poemu završava rečima:

Ovde nema patnje i jada,
bede i jeda, straha i greha,
slatko voće cveta pored divnih reka,
ovde te ljubav uvek čeka
kad dođeš izdaleka.

Pesnik je u nama, iako je nekad miljama daleko. On darom probija prostor i vreme. Milivojev je snagom svog talenta upravo to ostvario. Zato je njegova poezija unutrašnji krik koji sagledava besmislenost donjeg sveta patnje i jada. Veličina pesnika je da živi u patnji ali da progovara sa neznane visine koja patnju zamenjuje darom i pobeđuje.

Daleko od svoje otadžbine Srbije, Saša Milivojev je ipak blizu svih nas. Otišao je, ali zna da ga ovde ljubav uvek čeka, kada dođe izdaleka. Savez pesničkih duša ga uvek čeka.

Najzad, jedna stara ruska pesma kaže: dovoljno je da pogledate u tamno noćno visoko nebo puno zvezda i tamo ćete ugledati onoga koji je daleko... Zato i ja, sada, iz velike daljine, svako veče mogu da vidim i čujem pesnika Sašu Milivojeva...

Prof. dr Mila Alečković
profesor psihologije i psihijatrije, pisac,
ex Univ.de Sorbonne
Société Internationale de Psychopathologie de l’Expression et d’Art thérapie