MUSLIMANI I PRAVOSLAVCI NISU NEPRIJATELJI, PIŠE: SAŠA MILIVOJEV

Istorija ratnih profitera koji su od braće pravili neprijatelje

KO KOME NAMEĆE NEPRIJATELJSTVO?

Neprijateljstva između muslimana i pravoslavaca nikada nisu nastajala iz religijskih učenja, niti iz prirodnih ljudskih odnosa. Ona su bila projektovana, proizvedena, i održavana od strane političkih elita, imperija, kolonijalnih sila i ratnih profitera.
Verska razlika nikada nije bila uzrok, već izgovor.
Neprijateljstvo nije niklo iz naroda, već iz onih koji su od krvi pravili biznis.

To što su u istoriji ponekad rušene i crkve i džamije ne dokazuje da su muslimani i pravoslavci neprijatelji - nego da su carstva ratovala, a narodi stradali.
Bogomolje nisu rušili vernici jedni drugima zato što se mrze, već vojske, vlasti i osvajači koji su u svakoj religiji videli pretnju kad im je to politički odgovaralo. Narod je kroz vekove živeo zajedno, trgovao, kumovao - dok su ratovi bili posao imperija, ne vera.
Zato istorijsko rušenje bogomolja nije dokaz mržnje između religija, nego dokaz zloupotrebe religija u političkim obračunima.
U istoriji nije postojao fiksni obrazac mržnje između muslimana i pravoslavaca.
Isti sultan koji je jedne godine davao povlastice manastirima, druge je rušio bogomolje pobunjenim provincijama. Ne zato što je mrzeo veru, nego zato što je imperija funkcionisala kroz interese.

OSMANSKO DOBA - ZAŠTITA PRAVOSLAVNE CRKVE

Malo ko želi danas da prizna da je Osmansko carstvo formalno garantovalo opstanak i kontinuitet Pravoslavne crkve, i da su sultani ulagali u obnovu manastira (Hilandar, Pećka Patrijaršija).
Zašto?
Jer stabilna crkvena hijerarhija znači stabilan narod, a stabilan narod znači lakše upravljanje carstvom.
Nema tu religijskog rata, ima pragmatične politike.

BOSNA VEKOVIMA - KOMŠIJE KOJE SU DELILE HLEB I ŽALOSTI

Muslimanske i pravoslavne porodice živele su zajedno, kumovale, išle na sahrane, trgovale, gradile kuće, branile sela od hajduka, delile sudbinu.
Narod nije ratovao.
Ratovali su uvek:
- spahije protiv svojih rivala,
- begovi protiv onih koji prete njihovom bogatstvu,
- carevi i kraljevi za teritorije,
- i naravno - strani ambasadori koji su Balkanu crtali mape za tuđi interes.

19. I 20. VEK: ZAPADNE SILE IZMIŠLJAJU „ISTORIJSKE SUKOBE“

Kada Austro-Ugarska ulazi na Balkan, prva stvar koju radi nije gradnja škola, nego uvođenje narativa o „vekovnoj mržnji“ između pravoslavaca i muslimana, jer narodu koji misli da ima neprijatelja možeš lakše prodati okupaciju kao „civilizaciju“.
Ista matrica ponavlja se 1914, 1941, 1990-ih.
Uvek ista tri motiva:
- podeli narod,
- podigni u rat,
- napuni džepove onih koji prodaju oružje i politiku.

U Ruskom Carstvu, Sovjetskom Savezu i savremenoj Rusiji, muslimani (Tatari, Baškiri, Čečeni, Dagestanci…) i pravoslavci žive u istoj državi stotinama godina.
Najmoćniji generali ruske armije u 19. veku bili su Tatari.
Lenjinova garda imala je komandante muslimanskog porekla.
Danas Rusija ima muslimanske ministre, guvernere, heroje rata.
Ako je „vekovna mržnja“ toliko prirodna, kako onda objašnjavate da najveća pravoslavna zemlja na svetu ima 25 miliona muslimana, i da država funkcioniše?
To razbija mit o prirodnom sukobu religija.

Egipat je primer gde najveća arapska zemlja ima 10% hrišćana, i to ne katolika ili protestanata - nego pravoslavaca (Koptska crkva).
U revoluciji 2011. muslimani su stajali kao živi zid ispred koptovskih crkava da ih zaštite od napada, dok su kopti štitili džamije.
Ko ih je huškao na sukob?
Uvek ista šema: ekstremisti, kolonijalne sile, političke grupacije koje žele haos.
Narod - nikada.

VERSKI POGLAVARI KAO SAUČESNICI - TIHO, ALI PROFITABILNO!

Nisu muftije i episkopi započinjali ratove, ali mnogi su ćutali kada su morali da govore, govorili kada su morali da ćute, i šaptali političarima ono što oni žele da čuju:
„Bog je na vašoj strani.“
To je najveći greh.
Ne rat - već zloupotreba vere u ime nacije, vođe ili interesa.
Da li je vera ikada naredila ubijanje komšije?
- Nije.
Ali su verske institucije prečesto znale da stanu na stranu moćnika, jer moćnici finansiraju njihove palate, automobile, škole, putovanja i politički uticaj.
U religiji nema mržnje. U institucijama ima, jer institucije nikada nisu bile siromašne.

KO JE STVARNO PROFITIRAO?

U svakom ratu između muslimana i pravoslavaca profitirali su:
- trgovci oružjem,
- stranci koji iscrtavaju granice,
- političari kojima treba neprijatelj da bi opstali,
- tajkuni koji kupuju sve što izgori ili propadne,
- verski lideri koji žele veći uticaj.
A ko je gubio?
Uvek isti: narod. Onaj isti narod koji je do juče delio sofre, bajrame, slave, svadbe i žalosti.

ŠAJKAČA I HIDŽAB

Ne razumem zašto se svet iščuđava kada vidi sliku Save sa šajkačom i Nadije sa hidžabom u zagrljaju?
Zašto bi to bilo čudno? Zašto bi to nekoga vređalo? Kome to smeta?
Smeta samo onima koji žive od sukoba.
Smeta političarima koji grade karijeru na „zaštiti nacije“.
Smeta verskim ekstremistima koji ne znaju da njihova vera propoveda - čoveka, ne zastavu.
Smeta medijima koji od svake razlike prave skandal.
Smeta armiji ratnih profitera koji već vekovima narodu prodaju istu laž: „Drugi je pretnja.“
Ne smeta narodu.
Narodu je to normalno.

Oni koji osuđuju sliku Save i Nadije osuđuju, zapravo, mir. Osuđuju ono što ruši njihove mitove.
Osuđuju činjenicu da se čovek i čovek prepoznaju - i vole - bez dozvole institucija. I zato se uznemire.
Ne zbog slike, nego zbog onoga što ona govori:
Narod zna ko mu je komšija.
Elita zna ko joj je neprijatelj - mir.

Neko će mi možda reći da su „Turci vekovima klali Srbe“ i da ovo što pišem nema smisla, ali ima smisla, jer Osmansko Carstvo je bilo imperija, ne verska vojska: klali su i hrišćane, kad su se bunili protiv vlasti. Klali su i muslimane, kad su se bunili protiv vlasti. Klali su Albance, Kurde, Jermene, Arape - sve koji su predstavljali politički problem. U Bosni su muslimanski begovi ubijali druge muslimane više nego hrišćane. U Anadoliji su Turci vodili ratove protiv Turaka. To nije bio rat islama protiv pravoslavlja, već rat imperije protiv pobunjenog stanovništva.

Priča o neprijateljstvu je poslovni model, ne realnost.

Muslimani i pravoslavci nemaju istorijsku mržnju, imaju istorijsku manipulaciju.
Neprijateljstvo nije staro, star je interes.
Kad bi se narodi ponovo pogledali kao ljudi, kao komšije, a ne kao pripadnici statističkih kategorija, pobedili bi i političare, i ratne profitere, i ambasade, i muftije i popove.

Jer najveća tajna Balkana je jednostavna:
Ne mrzi se narod. Mrze nas oni kojima mir ne donosi profit.